Creatio

lozica hteo bih da verujem da sam stvoren iz ljubavi, iz lokum usta nag i beo, kao oljušten orah a moji praroditelji su bili seljaci težaci roditelji – radnici udarnici čekali su vaseljensku pravdu u mrvi rukotvoračke pogače patrljci grehova izrasli iz gornje i donje desni njihove ruke su grube i ponekad ali samo ponekad, tople voleo bih da verujem da sam stvoren iz barem malo ljubavi   boyz do not cry sećam se mi dečaci smo plakali gotovo isto kao devojčice a telo nam se više grčilo od njihovog dok smo jecali i onda su nam odjednom rekli da …

    šta su vukojebine objašnjava drug Kajzer u vukojebinama raste livadsko cveće neoprane brade u kojem se legu pčele kao u mirišljavim bajkama etnološke scenografije radionice koje pohode mravi   u vukojebinama stare žene drže orahe i bombone po džepovima hrane unuke zobom bajaju somot i čipku   zelena kosa grobova koja zimi ćelavi   vukojebina je mesto gde je rođen najveći od svih među magarcima, na slami   možda je vukojebina u nama

Čuo sam, ako si pesnik, a ne piješ, nećeš biti uverljiv publici, jer samo nesrećni ljudi mogu da pišu. Tako sam negde pročitao. Tako su mi govorili neki učitelji koji su sami bili nesrećni. Ao nemaš loše zube, misliće da ti je ipak stalo do tako banalnih stvari kao što je higijena.   Neće ti verovati na reč ako ne patiš i ako redovno ne pomišljaš na samoubistvo. To moraš uvek naglašavati. Ako se ne fotografišeš sa cigaretom za zubima, nećeš postati član pesničke internacionale. To se strogo proverava.   Bićeš sumnjiv ako se nisi tukao i ako nisi barem …

intervencija   zanima me kada bismo imali sposobnost da hodamo nebom da li bismo pazili da ne zgazimo ptice

NEKA ŽENA I JA u autobusu: neka žena, pored mene, čitala moju knjigu. čitala moje riječi. a ja sam ćutao, znatiželjan: nepoznata žena i moja knjiga i ja, koji sam nepoznat toj ženi – bijah postiđen, kao kad bi plod gledao roditelje u trenu kad ga začinju.   trajalo je to. žena je čitala. skakutala sa stiha na stih, sa lista na list. potom je pribila moju knjigu na grudi i putovala.   mislila je nešto.   i bio sam siguran kao mladunče kengura u vreći svoje majke.    

збирка Сумоврат (2020)   ТАВОРИЈЕ Морам ћа Овде таворе блавори свих врста: утеклице с коца, отпалице с крста. Промашени. Погађани ћорком, обешени еластишем. Ожењени старом добротворком. Зжабани са бабом, збратимљени с мишем. А живи су мртви. И њихова зубала десет речи пред њима клепећу. Не знам би л’ се чија за њих удала, али, моја сујета, моја, богме, нећу! Морам ћа Не бих пре времена, у понору адном, да сам сенка њима, Непрегладном. Нека ме сатиру у завидност своју, скривен за имена, бесни пук нек гази, Јер, Ја видех Троју, Видех и Бенгази, али не видех, крај очију склепостихач слепи, како …

Куд сам ја све лутао! Куд су падале моје тежње, колико посртао, колико блудио у мислима и гријешио у животу! — Како да вам кажем кад то и рођено моје сјећање заборавља! Охолост ме је носила као вјетар. Огањ којим ми је сагарала душа није ме изједао него ми је давао снагу и замах. На борбе свијета ја сам гледао као што се с ведра виса гледа на магле које се набијају по долинама. Био сам нијеми, охоли гост живота. Тргао сам највише плодове. Усне су ми биле крваве, жене су ми цјеливале руке. Пролазиле су године и доносиле своје …