Creatio

Potrebno je otići Dok još možemo I dok imamo gdje Tek tako Bez velikih planova Sa jednim ruksakom I par knjiga Ostaviti iluzije nek’ umiru na osunčanim ulicama Nekog tuđeg sunčanog dana A jednom će valjda osvanuti Ostaviti sve nedovršene ljubavi Nek’ bole Kao što boli kamen u bubregu Nek’ ubijaju sporo i podmuklo kao rak Potrebno je otići jer sve ovdje dolazi prekasno I svaka jučerašnja sreća nije za mene današnjeg Možda je to jedino hrabro što još možemo učiniti Nestati iz sjećanja ili ostati mrlja gorke uspomene Nekom Ostaviti sve nenapisane pjesme Nek’ nas proganjaju u dugim nesanicama …

Драга И,   Имала сам 36 година када сам дошла у Норвешку први пут. Ти си имала 36 година када су твоја Писма из Норвешке објављена први пут. Случајности? Век после тебе, кренула сам пут Севера. (Ми, које је пут овде наводио, знамо зашто Север увек пишемо великим словом, из страхопоштовања!) Понела сам твоју књигу, са твојом сликом на лепом, белом омоту. Ти у лепој, белој хаљини, руку у миру положених на крилу, некако пркосних усана. Имала сам среће да су ми Писма продали у једној антикварници тик испод Калемегдана, из збирке твојих сабраних дела. Казали су ми тамо, да …

“Твоја је прича, племенити кнеже, замашна – следио је одговор. Руку на срце, има је, има, живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на њену тежину, ми остајемо на истом зато што си ти сам некако лакши док је некоме причаш, а мени је за исто толико лакше док те слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се ништа није променило. Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. А то никако није мало. Рекао бих и да је сасвим довољно.” Горан Петровић, “Прича о причању”, Све што знам о времену, Народна …

Takav Kakvim ga je večnost najzad htela, pesnik golim mačem juri sve besnije na svoj vek užasnut što shvatio nije da tim čudnim glasom smrt se moćno plela!   Svi, poput zle hidre što začu anđela kad rečima dade značenje jasnije objaviše glasno da su to mađije kroz nečasni talas nekog crnog vrela.   Od zla i oblaka dušmanskog, o vaju! ako naše misli reljef ne vajaju kojim se sad kiti grov Poov blistavi,   Mirna hridi koju mračni očaj sruši, nek onda bar ovaj granit zaustavi crna jata Kletve u budućoj tmuši.   Prevod Kolja Mićević

lica: OTAC MAJKA MOMČE CRNA RODA HOROVOĐA HOR VOJNICI ZAROBLJENICI ĐACI MUŠKI I ŽENSKI GLASOVI   članovi HORA imaju bela lica, a OTAC, MAJKA i MOMČE, dok HOR kazuje, stavljaju crne maske i oni na taj način postaju deo HORA. mesto: Kragujevac. vreme: oktobar 1941. tempo: prilikom kazivanja HORA muški glasovi kasne jedan tren za ženskim glasovima i na taj način se stvara utisak eha. na sceni: vrata, motika, pepeo, grane i kosti od kojih nastaje gnezdo, igla i konac, tabla…         HOROVOĐA: glasnici, zloslutnici, došli su iz svih krajeva, ni umorni ni blatnjavi, kao da nisu …

PROBUDI SE   Probudi se nešto se dešava nemoj reći da to nisi znao i tvoja se sudbina rešava moglo bi ti jednom biti žao   Probudi se nešto se dešava kajaće se ko ovo prespava   Probudi se nešto se dešava ne mogu ti jasno reći šta je ni laž nije istina prava al’ osetim dugo će da traje   Probudi se nešto se dešava kajaće se ko ovo prespava   Probudi se nešto se dešava u prostoru izvan naše volje od ljubavi neko nas spasava i govori da je tako bolje   Probudi se nešto se dešava kajaće …

JA   20. 11. 2014. Последња Реч недеље, написана са жељом да се објави у НИН-у након смрти   Jедног ја мање је на свету. И то мога ја. To сви други знају, осим мене који више не постојим. Лакше је не постојати, него постојати. Тело је једино станиште сваког ја, али телу није лако што у њему пребива једно ја. Ја мучи тело, а и тело мучи – ја. Они су у грчевитом загрљају док постоје. Ја је свесно да не може без тела, а тело не знa ништа. Оно просто постоји не због ја, али као да је …

Serre chaude Ô serre au milieu des forêts ! Et vos portes à jamais closes ! Et tout ce qu'il y a sous votre coupole ! Et sous mon âme en vos analogies ! Les pensées d'une princesse qui a faim, L'ennui d'un matelot dans le désert, Une musique de cuivre aux fenêtres des incurables. Allez aux angles les plus tièdes ! On dirait une femme évanouie un jour de moisson ; II y a des postillons dans la cour de l'hospice ; Au loin, passe un chasseur d'élans, devenu infirmier. Examinez au clair de lune ! (Oh rien n'y est à sa place !) On dirait une folle …

Past će sve maske međ četiri crnolakirane daske gdje kraljevi i hulje u crno bulje.   Tako titra cilik violina u cjelova plimi i poplavi vina, a žalosna i modra Pepelnica je pala do nogu mrtvog princa Karnevala.   Past će sve maske međ četiri crnolakirane daske gdje kraljevi i hulje u crno bulje.