Creatio

Córdoba. Lejana y sola. Jaca negra, luna grande, y aceitunas en mi alforja. Aunque sepa los caminos yo nunca llegaré a Córdoba. Por el llano, por el viento, jaca negra, luna roja. La muerte me está mirando desde las torres de Córdoba. ¡Ay qué camino tan largo! ¡Ay mi jaca valerosa! ¡Ay que la muerte me espera, antes de llegar a Córdoba! Córdoba. Lejana y sola..

Места која волимо постоје само по нама, Разорен простор само је привид у сталном времену, Места која волимо не можемо напустити, Места која волимо заједно, заједно, заједно, Па зар је ова соба соба или је загрљај, И шта је под прозором; улица или године? А прозор, то је само отисак прве кише Коју смо разумели која се стално понавља, И овај зид не међи собу, него можда ноћ У којој син се покрену у крви твојој заспалој, Син као лептир од пламена у соби твојих огледала, Ноћ кад си била уплашена од своје светлости, И ова врата воде у било …

Još tužnije od onog što se zbiva Jeste ono što se nikad nije zbilo. Moje srce, ko je rastužio? Ko ga je mojim učinio?   S oblakom stiže tama da zamrači Široko polje iznad neba. Sećanja? Sve se zaboravlja. Život je samo ono što se gubi. Pa kako još čovek da ne poludi? Jedan taj u meni koga zovem ja.

Iz Velikog zaveštanja XXII Ja žalim sada svoju mladost kada uživah i znah smeške sve do trenutka kada starost stiže da njene kazni greške. Ne ode moja mladost peške, nit konjem; zar je tako vešta? Da šmugne ne bi duše teške, nit mi na kraju šta zavešta. XXIII Otišla mladost, a ja ostah jadnoga zdravlja i saznanja, crn poput duda, skršen o strah, a kesa moja sve je tanja; sad vlastiti me rod proganja, istinu zborim, nije gluma, i zbog ovakvog moga stanja prirodnu dužnost smeće s uma. XXIV Ne strahujem da novac stroših na zadovoljstva i veselja; nit prodah …

Čovječe pazi da ne ideš malen ispod zvijezda! Pusti da cijelog tebe prođe blaga svjetlost zvijezda! Da ni za čim ne žališ kad se budeš zadnjim pogledima rastajo od zvijezda! Na svom koncu mjesto u prah prijeđi sav u zvijezde!

Pevala istina u mraku Na vrhu lipe nasred srca   Sunce će kaže sazreti Na vrhu lipe nasred srca Ako ga oči obasjaju   Ismejali smo pesmu Uhvatili i vezali istinu I tu je pod lipom preklali   Oči su bile zaposlene Napolju u drugome mraku I ništa nisu videle  

Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesen na keju pod mojim prozorima, duž širokih pepeljastih pločnika zatrpanih lišćem. Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za Panoniju ekspres i – pobegnem. Raznosač mleka, poštar, moja tašta i još neki znaju za tu moju iznenadnu i neočekivanu slabost: u jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu ponovno zaljubljujem u stari most pod tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koja kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod „Marasa“ …

ИНТИМA Ноћас тако желим да ме неко воли, прегршт нечије њежности ми треба; ноћас ћу све да заборавим и преболим и да се вратим у наручје неба. Ја сам био кафански и више ничи, и био пуст и презрен- нежељен ко гробар Ноћас би хтио себи- дјечаку да личим и да ми опет кажу како сам добар.   И ОПЕТ ЈЕСЕН И опет јесен. Опет тутње бескрајне кише по Никшићу, и опет старе црне слутње, и опет – сам си, Николићу. И опет нека писма дуга, очајна писма – без адресе, а нигдје драге, нигдје друга, само та јесен. Опет …

Moj nije niko i ničija nisam ja.   Šipurak zaseo pod prozor, Kao momče sa brčićima.   Paprat i kopriva Ruku pod ruku puteljkom.   Ladolež kao gušter opružen Na suncu.   Grozd otežao nad kućnom obrvom. Na stolu lubenica ko srce prepuklo.   Moj nije niko i ničija nisam ja.