ИНТИМA
Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.
Ја сам био кафански и више ничи,
и био пуст и презрен- нежељен ко гробар
Ноћас би хтио себи- дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.
И ОПЕТ ЈЕСЕН
И опет јесен.
Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
– сам си,
Николићу.
И опет нека
писма дуга,
очајна писма
– без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.
А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне
све
испочетка:
живот,
страдања,
па опет
– чело.
Ашта ако
нема заборава,
ако је то
само
вјечна игра круга?
А шта ако
тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?
Дан
Ни у какав дан овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.
И то тако тиња – изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани…