ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО
Долази Петро Џаја из Новога и доноси на дар Шћепану двије
канарине у двије крљетке и једнога папагала. Поставише папагала
на његово сједало; почне га Шћепан звати.
ШЋЕПАН
Папагале… папагале…
ПАПАГАО (клањајући се)
Цар… цар… цар… цар…
Народ се смије и крсти од чуда. Различита и знаменита се
толкованија просуше због папагала о Шћепану међу народом.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (у себи, заценут од смијеха)
Враг би овдје пука од смијеха,
с гроба би се човјек насмијао.
Баш је ово – не знам што ћу рећи;
на свијету још ове смјешине
нит је било нит ће, ја мним, бити.
Да кажујем по тисућу путах,
нико ово не би вјеровао.
Ово никад пристојати неће
– што се ради с овијем човјеком –
за причање ни за вјеровање;
све му свира по његовој ћуди,
жели лажи овој угодити.
Патријарх му бјеше отправио
средовјечну, готово неуку
хатурину ону неваљану.
И гдје ће га за петнаест данах
научити, кад му се примакне,
да му клекне на прва кољена,
да му га је лакше појахати!
Опет лаже са свакоје стране
саковане по његовој ћуди;
по ћуди му и папага дречи.
Та ово је ништа ко га знаде,
ма велико чудо ко не знаде.
Да што почнем зборит у народу,
нагазићу на вељу злу срећу.
То ријетко бива у свијету
да истина пред нечистом лажом
смије своје уши помолити;
најљепше је – држ’ језик за зубе.
За лаже ми није много стало:
ко се себе не стиди лагати,
тај за свијет не обрће главе;
него ми је стало за другијем.
Али опет у дрхтећој руци
кантар право мјерити не смије.