JA
20. 11. 2014.
Последња Реч недеље,
написана са жељом да се објави у НИН-у након смрти
Jедног ја мање је на свету. И то мога ја. To сви други знају, осим мене који више не постојим. Лакше је не постојати, него постојати. Тело је једино станиште сваког ја, али телу није лако што у њему пребива једно ја. Ја мучи тело, а и тело мучи – ја. Они су у грчевитом загрљају док постоје. Ја је свесно да не може без тела, а тело не знa ништа. Оно просто постоји не због ја, али као да је ту због ја.
Откако је људског рода, било је безброј непоновљивих ја. Свет постоји док га једно ја самосазнаје. И кад њега нема, као да нема ни света. А има га. Колико је за нашег живљења отишло разних ја из живота, и свет је наставио да постоји без тих ја. To је довољан доказ. Ево, мене више нема, а свет постоји.
Аз буки вједи је почетак црквенословенске азбуке. А Б В… “Азбуки вједи”, нису то само слова, него имају значење: “Ја слова знам”.
Ја је сродно са хеленским и латинским ego, готским iкк, немачким ich, литванским as и хетитским uккa. Није случајно да је реч која означава сопство тако кратка. Као да је у тој краткоћи усредсређена сва суштина самопостојања, тврдо језгро непорециве егзистенције. Јер животно постојање док траје је апсолутно. He може човек истовремено и да јесте и да није. Круни се његова грађа, али живљење као живљење је у једном тренутку дато у свој својој пуноћи и јединственој непоновљивости, без колебања између бића и ништавила