“…bile su to moja majka i moje babe
Na dugom putu kući preko groblja
One su pojele sav moj
(Da me ne bude)
Strah.”
Marija, Mara, Marijeta, Meri, Marica, Mare, Maša, onda Velika i Mala i Lipa Marija, pa Prababa Marija, Ujna i Strina Marija (ime se u ovoj porodici prenosi ženskom linijom) šetaju stranicama poslednjeg romana splitske autorke Olje Savičević Ivančević (1974). Sve Marije su i naratorke, one pričaju svoje priče, jedne lokalnim dijalektom, druge jezičkim varijacijama nekada nam zajedničkog jezika, a neke na engleskom nižu redove ove porodične sage. Sasvim osvežavajuće, ova priča ni po kompoziciji, ni po stilu niti je epska hronologija jedne porodice, niti (samo) ženski rodoslov.
Sve Marije smestile su se u jedan vek, između 1921. i 2021. godine. Krupni istorijski događaji u tih stotinu godina, prevrati, ratovi, izbeglištvo, politička šikaniranja i drugo, bitno hroničarima, u romanu su kulise za porodično stablo nekoliko generacija žena, koje su taj vek preturale preko svojih glava kako su znale i umele. One kuvaju i sanjaju, uče da plivaju i da rone, nose naramke drva, putuju na drugi kraj planete, predsednice su opština, vlasnice knjižara, ostavljaju muževe (i ne ostavljaju), pišu, razgovaraju video pozivom sa prijateljicom u Montraelu ili vrućom tepsijom punom pite raspale po glavi nasilnika.
I nehotice niti svojih uspeha i poraza upliću u živote Marija koje će ih naslediti.
Priče izviru u dalmatinskom gradiću bez imena, čak i kad su ispričane sa aerodroma u Londonu ili u avionu za Škotsku, sa graničnog prelaza iz Hrvatske u Bosnu (autobuska linija Split-Livno-Glamoč) ili na brodskom pristaništu na Mykonosu. Scenografija je letnja (more neprekidno šumi između redova i stranica), satkana od ljubičastog cveta bugenvile, koja se vere uz kameni zid porodične kuće, dok “na suncu, nakon obilne kiše, blistaju crne oči maslina”. Posle porodičnog ručka, kad njihovi muškarci prilegnu ili već nekuda odu, u dimu dugog partnera ili lorda, uz šolju kafe ili čašu prošeka, zakotrljaju se smeh, suze i priče…
Samo su čekale da jedna Marija zapiše njihova usmena predanja.