Bura asocijacija koja proističe iz naslova prve knjige priča pesnikinje Ane Marije Grbić asocijativno upućuje na realizam malih stvari, hranu i banalnost, na brojne želje svojstvene sirotinji kao i na mala palanačka zadovoljstva. U Ana Marijine priče, grupisane u šest ciklusa: „Ptice beže iz predgrađa“, „Na usta“, „Srneća leđa“, „Crtice iz minibusa“, „Skorosmrtnica“ i „Vatrometi“, smešteni su protagonisti, mali ljudi u čijim opisima dominira humor neraskidivo vezan sa sažaljenjem. U susretu sa celokupnim tekstom u oči nam pada raslojavanje teksta prema veličini fonta. Ovaj formalistički, očuđujući postupak, dirigovan je potrebom da se jasno označi razlika između glavnog teksta i komentara, da se etički negativno označi lekarsko licemerje, da se obeleži telefonski razgovor, poruka na laptopu, poslovice – sve ono što za pripovedača predstavlja nesrođeni jezički izraz.
Svet predmeta koji okružuje junake je lažan, sastavljen od jeftine robe. Male stvari ispunjavaju priče Ane Marije Grbić. Onomastički sloj priča ima dodatno komičan efekat, recimo u liku Mirjane Guzine (koja prezire ptice). Na drugoj strani, onomastika je usmerena i prema dubokoj empatiji prema pacijentima u terminalnoj fazi o kojima brine onkolog Cvetić. U pripovednom tkivu Ane Marije Grbić istovremeno pulsiraju i strah i smeh, i glupost i rezon. Naratorka upečatljivo slika sirotinjski, gastronomski, ropografski pejzaž koga „naseljavaju“ jeftina i nezadrava hrana kao i žene koje nose svoje terete u sirotinji: „A šta je u radnoj torbi drage Mirjane Guzine? Teget kišobran na rasklapanje popravljen mnogo puta izolir trakom. Kutijica za uloške. Plastični čvrsti češalj, pomada za ruke marke balea. Kožni novčanik koji je nasledila od majke. U novčaniku sto trideset dinara uredno složenih i pet dinara u sići. Ključevi od kuće. Ključevi od dvorišne kapije. Sendvič.“ („Ptice beže iz predgrađa“)
Male, stare stvari su u vezi sa velikim, starim temama kao što su raspad SFRJ i postjugoslovenstvo. Sa svojevrsnom refleksivnom nostalgijom autorka ukazuje na passé status domova kulture i na „poštenu inteligenciju“ kao na društvenu „ugroženu vrstu“. Osim što progovara o socijalnim marginama smeštenim na jug Srbije (Pirot) ona ukazuje i na ejdžističke probleme detaljno opisujući usamljenost, usahlost tela i bolest u starosti, koja se slikanjem bori za psihički opstanak („Crtice iz minibusa“). Na drugoj strani data je satirična vizura političkog televizijskog simulakruma u koji je uhvaćen mali nekritički čovek koji misli da ima, a zapravo nema svoje mišljenje („Ptice beže iz predgrađa“). Mišljenje se ne nalazi ni u akademskoj sferi, koja je u potpunosti obesmišljena. Ona je kvazinaučna, memljiva a takve su i univerzitetske biblioteke u kojima život bezrazložno troše zatupeli studenti („Srneća leđa“). Za naratorku je fakultet mesto praženja mozga („Crtice iz minibusa“).
Ako bismo nekim zaključkom zaokružili progovor o Srnećim leđima Ane Marije Grbić, on bi se morao ticati suštinske nemogućnosti odvajanja od malograđanštine i malograđanskog – njene snobovštine, neukosti, nekritičnosti, naivnosti („Ptice beže iz predgrađa“), daleke od svake odgovornosti i samosvesti svojstvene uređenim društvima („Vatrometi“). O tome je svojevremeno govorio sistematično i nadasve sveobusvatno Radomir Konstantinović u Filosofiji palanke. Da bi se krenulo u proces pravljenja otklona od palanke, o palanci se mora govoriti, o njoj se disukrs mora spraviti, makar i tako pitak, tako jestiv, kao što je to beletristika. Ana Marija Grbić nam je tako poslužila Srneća leđa. U to ime – „Prijatno!“.