Za putovanje nebeskom prugom, a kroz novi roman Gorana Labudovića Šarla, ne morate imati voznu kartu, ni onu u jednom smeru, niti povratnu. Ne morate imati prtljag ili saputnika, odlaznu i dolaznu stanicu, ne morate promrzli čekati u čekaonicama železničkih stanica, nervirati se kad vozovi kasne i brinuti zbog kiše i odrona. Sve to je između korica ove knjige. Na svakoj st(r)anici vrebaće uzbudljivi dijalozi, ali i introspekcije, izazovi i upitnici. Potrebna vam je knjiga i čitalačka volja da krenete na putovanje, koje u pitanje dovodi pre svega vreme, kao i prostor, istoriju, prijateljstvo, javu i san, ljubav i ljudskost, ali i književnost, poeziju posebno.
Iako je ovo treći roman Gorana Labudovića Šarla (Kako sam uhvatio bidermajer i Vetruška u danima neba), on je prvenstveno pesnik. “Poezija je svuda. Pesma krene kada voz krene, odmotava se kao dim cigarete zaglavljene u pepeljari”, kaže jedan od putnika nebeskom prugom.
Putovanje na bezmalo 200 stranica obuhvata gotovo čitav jedan turbulentni vek. Počinje uoči Velikog rata i završava krajem osamdesetih godina XX veka, jednog sunčanog dana zlatne jeseni, u vreme kada su ljudi, koji se ne poznaju, još mogli razmeniti koju lepu reč na Beogradskom sajmu knjiga, i kupiti pljeskavice sa ljutom paprikom i salatom. Kada je bilo logično voleti podjednako dobre knjige i dobar roštilj.
Labudović pripoveda jednostavnim jezikom, koji umemo čuti na peronima i u vagonima, u kupeima i na hodnicima, i u toaletima vozova, koji neumorno prevaljuju kilometre bivših monarhija i republika uprkos ratovima i uprkos jednako neumornom crtanju i precrtavanju granica Evrope. Autor pripovedanje poverava, daje ga na revers, mnogim putnicima u ovim vozovima. Glavni i najupečatljiviji pripovedač je kontrolor karata nesvakidašnjeg imena – Limun. On je u jednom od svojih prethodnih ili možda budućih života, bio vlasnik jednog klonulog stabla limuna. “Kaj je ovaj? Neki vidovnjak!?” upitaće se o Limunu još na početku putovanja, u jednom vozu, ka glavnom gradu Češke, naš poznati pisac. Druga putnica, u književnosti sasvim nepoznata, iz Male Krsne, koja u ovom romanu igra epizodnu, ali ne i zanemarljivu ulogu, ugledala je Limuna kada se sa sve korpama ukrcavala u voz i rekla: “A bre, živ li si, utvara li si?” Ove dve izjave istovremeno oslikavaju poetiku romana istkanu od varijacija jezika kojim smo nekada govorili i kojim su govorili naši preci. Dragoceno ostaju, zahvaljujući ovim putovanjima, sačuvane u ovim vagonima ne samo ekavica i ijekavica, lokalne uzrečice i doskočice, već i reči poput: učinjen, mastiljare, taraba, čatrnja, lepezani i mnoge druge. Sve to čini da je ovo putovanje kroz živopisne knjiške bravure sasvim nalik filmskim kadrovima.
Drugi centralni lik na ovom putovanju, takođe nesvakidašnjeg imena – Božur, svoj život u romanu započinje kao nadzornik pruge Banjaluka – Dobrljin, da bi potom avanzovao u nadzornika poštanskih vagona. Ne slučajno, Limun i Božur često se zateknu u istom vozu. Njih dvojica, nekada zajedno, a nekada pojedinačno, uz put vas upoznaju sa plejadom putnika, čini se sporednih uloga u ovom romanu, ali centralnih u književnosti i istoriji.
Tako srećete Miroslava Krležu iz vremena kada je bio Srbin, dok ga iz Srbije nisu izbacili, Milana Konjovića u njegovim raznim fazama, na linijama njihovih vozova Ivo Andrić zaboravlja novine, Branislav Nušić u svom kupeu krije revolucionara u begu, mali Branko Ćopić jednim od njihovih vozova beži od kuće, negde ispod Grmeča, potpuno uveren da će jednog dana pisati pesme i priče, Isidor Papo govori kako bi voleo biti avijatičar ili kapetan broda, Ljubo Čupić se u domovinu vraća baš jednim od njihovih vozova ne sluteći da će biti nasmejan kada ga budu streljali godinama kasnije, doktorka Saša Božović najpre njima saopštava da će napisati knjigu o Dolores, Brana Petrović i Libero Markoni, ogrnuti kafanskim stolnjakom, recituju svoje stihove, dok gosti kafane ne zaspu ispod stolova.
Pored njih, ravnopravni, iako ne baš svakodnevni, putnici duž ove pruge su i Takojevići (oni što govore: tako je) i Vile iz Vilinskog kola, ali i Žudnja, Inat, Ljubomora, Tišina (što plete “čarape od jutarnje izmaglice”) i Tuga (koja pokazuje “da u kutiji nema šibica”).
Iz ovog voza vidi se nebo iznad Pariza i magla u Pragu, ali i teretni vozovi čiji jedini teret su ljudi, koje nacisti odvoze u jednom smeru. Na Uskrs, aprila 1941.godine, zateći će vas zajedno sa Limunom, Božurom i njihovim vozom u Kraljevu. Magični vetrovi u planinskom kršu na pruzi Beograd-Bar odneće i krov sa poštanskog vagona, a Limunov voz odvešće vas i do krajeva egzotičnih imena kakvo je Necvijeće.
Iako ovaj voz juri balansirajući vešto između stvarnosti i mašte ispod njegovih točkova neprekidno huje istorijska zbivanja, mnoga stradanja i vrlo aktuelan, slikovit, prikaz Evrope u kojoj i danas živimo, a koja podseća “na sobu u vreme krečenja”.
“I nikako to krečenje da se završi, nikako da se stvari vrate na svoje mesto. Kao da će neki drugi ljudi doći i okrečiti, a neki treći napraviti novi razmeštaj.”
Revers (lat. revertere: okrenuti, vratiti) za nebesku prugu vam srećom neće trebati, možete se opustiti, čitati i putovati, nemate se gde okrenuti, niti šta vratiti. Jedna od istina oko koje se vrte sva putovanja u ovom romanu glasi: “Prošlost nije tamo gde si je ostavio”. Važno je imati revers za ovo vreme sada, jer vreme nam je svima dato na revers, na dužu ili kraću pozajmicu.
Svakog trenutka moglo bi se desiti da taj revers moramo vratiti.