lica:
OTAC
MAJKA
MOMČE
CRNA RODA
HOROVOĐA
HOR
VOJNICI
ZAROBLJENICI
ĐACI
MUŠKI I ŽENSKI GLASOVI
članovi HORA imaju bela lica, a OTAC, MAJKA i MOMČE, dok HOR kazuje, stavljaju crne maske i oni na taj način postaju deo HORA.
mesto: Kragujevac.
vreme: oktobar 1941.
tempo: prilikom kazivanja HORA muški glasovi kasne jedan tren za ženskim glasovima i na taj način se stvara utisak eha.
na sceni: vrata, motika, pepeo, grane i kosti od kojih nastaje gnezdo, igla i konac, tabla…
HOROVOĐA:
glasnici,
zloslutnici,
došli su
iz svih krajeva,
ni umorni ni blatnjavi,
kao da nisu došli iz daleka.
došli su glasnici, zamukli.
ni reč ni šapat preko usana.
šta li su videli tako strašno?
zašto su ostali bez glasa?
primaknemo im hartiju: napišite,
šta ste videli?
ali ruke im drhte i mi slutimo:
sa svih strana nešto nadire.
nešto nadire,
a niko ne zna gde da ode.
probuditi se,
protrljati oči,
odahnuti.
okrenuti se na drugu stranu
i opet zaspati.
to bi bilo najlakše rešenje.
biti prinuđen da čekaš.
to je najteži oblik glagola biti.
OTAC, MAJKA i MOMČE, borave ispod gnezda.
na gnezdu je CRNA RODA. kao da spavaju. HOROVOĐA im prilazi, gleda ih.
HOROVOĐA:
šta? šta će biti sa njima?
HOR:
a šta je bilo sa njima?
HOROVOĐA:
šta?
HOR:
nešto.
nešto bezimeno.
HOROVOĐA:
kada?
HOR:
dan,
ali noć.
HOROVOĐA:
kako?
HOR:
tečnost,
ali krv.
zub,
ali crn.
meso,
ali trn.
koža,
ali doboš.
zov,
ali lov.
HOROVOĐA:
ali šta je to što je bezimeno?
HOR:
dovoljno je reći to. to. nešto. bezimeno.
HOROVOĐA:
gde?
HOR:
u vrtovima.
HOROVOĐA (kao da je nešto čuo iz publike):
da, vreme teče,
kao da teče nizvodno.
neko reče:
da čujemo pevanje uvodno.
HOR (gleduju CRNU RODU koja napušta gnezdo):
nismo sami.
CRNA RODA se približava HORU. desnim krilom maše, levo krilo, ranjeno, drži uz telo.
HOR i CRNA RODA ( HOR ponavlja neke reči kad ih izgovori CRNA RODA i CRNA RODA ponavlja neke reči kad ih izgovori HOR):
vrt.
jesen.
nešto.
nešto bezimeno.
nešto kao reč u grlu
ili pod nepcem glina,
ispod čela se viju magle,
reč je nereč belog krina
kad je skriva, tihu, vrlu.
kao kruške kad prenagle
pa potamne,
kada crna zora samne.
nešto, kao gladna jesen,
a pomen joj hladna pjesen,
kao zgrčen na bedru stid
žene neke, isprošene,
neljubljene.
kao zid kad skrati vid
il se zatru neki puti,
il kemeno neko vime
il nemušto neko ime –
sad se sluti.
Momče, jadno, preživelo.
šta je Momče doživelo?
on sa ocem, tiho ode.
otac pade, ne ustade.
i prežive Momče, tada,
prežive na gubilištu.
al čarape one crne.
teško njemu kad se vrne.
kad mu crni dođu sati
i kad sazna gde je mati.
kad nastupi strašno nešto
što sudbina plete, vešto.
nešto kao kad otkose
orosi ti trenom kiša,
nešto ko na koži lišaj,
kao usna kad se stiša
dočeka li kraj soneta.
kao kad se slome delta.
ko bat, samcit, kad je tama,
jasika na vetru, sama;
nešto kao žubor vena
usred mrklog, muklog sata,
ko na oku teška mrena.
ili plamen vodnih iva
ili galop morskog ata,
nešto kao kad se skriva
slutnja iza sedmog vida,
nešto kao kad se rida.
nešto. bezimeno,
nepečeno, nevareno.
oblik nema, ime nema,
svud se dede, nigde nije.
nešto ko kad vetar bije,
il se kamen teško vari,
il mališan brzo stari
il mu krv iz rane hlapi.
kao kada šiknu kapi.
nešto kao bez slobode
kad pevaju crne rode.
kad se jadi u krv sliju,
kad se kosti sužnja skriju.
kao nekad, u Atini,
kad se progna ko um nosi.
nešto kao u planini
kosač gnezdo kad pokosi.
nešto što se ne utoli
ko u grlu žar kad plamti.
ko krovovi kad se dime,
nešto,
al mu ne znam ime.
HOROVOĐA:
ali šta je to što je bezimeno?
čuje se pisak voza. u daljini.
CRNA RODA se približava tročlanoj porodici. vraća im se.
MOMČE, OTAC i MAJKA se bude. ustaju.
OTAC (prelazi preko praga. ne zatvara za sobom vrata. uzima motiku, dovikuje):
sine, vrtovi naši, čekaju.
MAJKA:
samo da popije čaj.
MAJKA prstima prolazi kroz kosu MOMČETU koje navlači crne čarape.
zvuk vode koja vri u čajniku.
HOROVOĐA i HOR se primiču, CRNA RODA udara krilima, kao da pokušava da upozori tročlanu porodicu.
dolaze vojnici, vode seljake; seljaci kukaju, zapomažu. vojnici prilaze OCU, ubacuju ga u gomilu. uzimaju MOMČE, otimaju ga od MAJKE.
MAJKA:
gde ih vodite? polako.
oni ništa nikom ne rade…
pa oni samo vrtove
obrađuju…
vojnik udara MAJKU kundakom u grudi.
vojnici odvode zarobljene seljake.
OTAC (obraća se MOMČETU):
zašto si u čarapama, sine?
kuknjava.
ŽENSKI GLASOVI:
verovatno ih vode na prugu, da rade.
a da li će im dati vode i hleba?
MAJKA:
ne dadoh vam
komad hleba…
eh, kako sam smetena…
plašim se, radiće, a ogladneće.
ŽENSKI GLASOVI:
kuknjava. zapomaganje. plač.
rafali.
rafali.
rafali.
CRNA RODA:
tako je to bilo.
i njih dvojicu su odveli.
naišli su drugi vojnici.
i njima kuću zapalili.
HOROVOĐA (obraća se CRNOJ RODI):
a tvoje gnezdo?
HOR:
a tvoje gnezdo?
CRNA RODA:
nema njihove kuće.
nema više ni mog gnezda.
gledala sam, tog dana,
gledala, pepeo.
pepeo jedne kuće i pepeo jednog gnezda.
pomislih,
kad padne noć,
potražiću sebi drugi krov
da se preko dana ne uplaše,
negde, u nekoj kući,
kad me vide da gnezdo
u oktobru tražim.
kad vide da grane donosim.
ili kosti.
ta Majka je otišla da traži sina i muža.
stajala sam, deo dana, stajala.
gledala.
vratilo se Momče.
vratilo se, to krvavo Momče.
ugledalo
topli pepeo njihove kuće i mog gnezda.
pomešana dva pepela.
jedan te isti pepeo.
MOMČE se vraća. stoji na pepelu. saginje se. uzima pepeo u šake. gleda pepeo.
HOR:
on čeka.
čuje se pisak voza u daljini.
čuje se pisak voza u daljini.