„Moje telo nosi uspomene na ceo moj život. Ono se seća kada me je bolelo, kada mi je bilo lepo, kada je bilo teško i kada sam bila uplašena. Nekoliko puta danas morala sam da zadržim dah, da na trenutak doslovce prestanem da dišem (duboki uzdah, pa smeh)… Sećanja su probudila sva ta osećanja, koji su u meni živela potisnuta tako mnogo godina. Želela bih reći kako bi i Lenard sigurno rekao – ne veruj mi ni jednu jedinu reč koju sam izgovorila, sve je to bio samo san”.
Mariáne (Marianne Ihlen, 1935-2016) ovim je rečima završila priču kada je davne 2005. prvi put progovorila o svom životnom putovanju sredinom prošlog veka od zapadnog dela Osla, preko Atine, Hidre, Montreala, Londona, Njujorka, Meksika, pa opet Hidre i onda opet Hidre i Hidre opet i tako sve dok se 70-tih nije ponovo obrela tamo odakle je krenula, u Larkolenu, nadomak Osla.
“Ko je jednom živeo na Hidri više ne može živeti nigde drugo, uključujući i Hidru”, govorilo se u umetničkim krugovima koji su zanosno grčko ostrvo počeli da opsedaju u godinama iza Drugog svetskog rata, od pedesetih pa nadalje, u potrazi za inspiracijom i mirom. Bez struje i vode, uz svetlo parafinskih lampi ili mesečine, bosonogi, sa premalo para i previše recine u krvi (belo vino) mnogi od njih ostali su anonimni, mnogi su odustali, neki su sebi prekratili muke, nekima su muke prekratili alkohol, droge i neostvarene nade ili su odselili na drugi kraj sveta i zaboravili sve. A neki su tu sreli ljubav svog života (znam, patetično zvuči, ali vremena su bila takva), inspiraciju za svoje pesme i, kako se to moderno kaže, lepu, nordijsku “muzu” bele kose zahvaljujući kojoj i dan danas ti stihovi žive i slove za najlepše ljubavne note. Sa Hidre su poleteli pravo u večnost.
To se desilo Lenardu Koenu.
Zašto je uopšte priča o Mariáne bitna? Ona je bila domaćica i inspiracija dvojici velikih umetnika – Koenu i svom prvom mužu Akselu Jensenu (Axel Jensen), norveškom književniku kojeg su na početku karijere upoređivali sa Knutom Hamsunom. Sa Akselom je pobegla od patrijarhalne porodice i hladnog Osla na Hidru, onda su se stvari zakomplikovale, upoznala je Koena, pa su se stvari opet zakomplikovale.
I tu bi priča lako mogla imati kraj.
Da nije previše bitna.
“Vreme u kojem su se Mariáne i Lenard sreli i vreme njihove ljubavi šezdesetih godina prošlog veka bilo je po svemu posebno i ja bih volela da čitaoci to imaju na umu kada ih tako mlade, u potrazi sa slobodom, sretnu u mojoj knjizi. So long Marianne nije samo priča o njihovoj ljubavi iako uz naslov stoji “ljubavna priča”, kroz smeh govori njena autorka, norveška novinarka, Kari Hesthamar (1971) za naš sajt.
Kari je najpre naumila da napravi radio dokumentarce sa Mariáne i Lenardom i na njeno veliko iznenađenje oboje ne samo da su bili dobri sagovornici i saradnici, već je sa njima postala blizak prijatelj kroz sate i sate razgovora i intimne prepiske, putovanja na Hidru i šetnje po norveškim šumama i obalama.
“Oboje su bili vrlo velikodušni, topli i duhoviti ljudi dirljivih glasova”.
Norveška novinarka od kada zna za sebe “sakuplja” glasove i zvuke, veruje da je “glas mišić duše”, da se samo na osnovu glasa može napraviti portret bilo kojeg čoveka, da zvuci u pozadini glasova, talasi, lavež pasa, zvuk vina koje se toči u čaše, usputni telefonski razgovor u drugom planu i par taktova na gitari, uzdah ili smeh, otkrivaju muziku nečije duše. “Glas nas razotkriva”. On govori da li smo osetljivi, da li smo srećni ili nervozni. Kari, kao dugogodišnji radio novinar norveške medijske kuće NRK, vešto barata glasovima što joj je 2006. donelo nagradu Prix Evropa upravo za radio dokumentarac So Long Marianne. Kasnije je usledio i If it be your will, radio dokumentarac napravljen za tri dana boravka kod Koena u Los Andjelesu, bez i jedne jedine fotografije.
Glas govori više od jezika kojim govorimo, slušajte glasove.
So long, Marianne
https://radio.nrk.no/serie/radiodokumentaren/sesong/201110/MDSP01003115
If it be your will, Leonard Koen o umetnosti i ljubavi
https://radio.nrk.no/serie/radiodokumentaren/sesong/201308/mdup01002513
Hesthamar misli da je presudno i za Mariáne i za Lenarda bilo to što im je jasno stavila do znanja da nije u potrazi za bombastičnim naslovom, niti za pikanterijama iz njihovog privatnog života, već za toplom ljudskom pričom. Tada još nije pretpostavljala da će napisati svedočanstvo jedne ljubavi i jednog vremena od preko 30 sati nasnimljenog materijala i više godina istraživanja.
Knjiga So long Marianne, osvanula je u Oslu, u ranu jesen 2008. u izdanju Spartacusa, a pred kraj ovog leta prevedena je na srpski u izdanju Treći trg-Srebrno drvo.
U najboljem maniru pripovedačke, dokumentarne proze, sasvim nepretenciozno teče priča – kolaž Mariáninih i Lenardovih sećanja, garniran slikama i pismima izvučenim iz jednog podruma nadomak Osla, iz kutija koje su četiri decenije provele u mraku sa do tada neobjavljenim pesmama, sa bankovnim čekom na kojem je Lenard jednom Mariáni poslao svoje srce, jer para nije bilo; plešu uspomene, koje su i same zaboravile da su bile deo njihovog života. “Ja samo pokušavam da se sećam, ja sam zaboravio i svoje rođene, stare pesme, ne znam o čemu se radi u njima i moram se toga setiti i naučiti ih. Ja sam blagosloven amnezijom, ja nemam ni dobrih, ni loših uspomena, imam samo ovo, sada”, rekao je Lenard na početku razgovora sa Kari davne 2005. U knjizi zaista nećete naći pikanterije na kojima su mnogi pokušali da izgrade svoju novinarsku i književnu reputaciju, tu nema nikakve osude, nema krivaca, ni pravednika, sa njenih stranica smeši se neobuzdana mladost i samo između redova naslućuje se sve ono što nije samo ekskluzivna priča Hidre, ni Lenarda, ni Mariane. To je mogla biti bilo čija priča, životi ispunjen nadom i ljubavi, putevima i raskrsnicama, koje se ne mogu predvideti, strašću i porazima, a opet nazirući kraj puta provejava tiho, kao kroz tople prozore na Severu, lagan sneg zahvalnosti za sve dobro i sve loše što se proživelo. „Da li znate uopšte kako je Lenard bio lep u mladosti? Naravno da znate!“, govori Mariáne u svojoj starosti. Ali ne, to nije samo još jedna priča o Lenardu, toliko je priča o njemu ispričano, na kraju, zar su i one bitne? Iza njega je ostao impozantan opus i sa vremenom će sve manje biti bitno koga je i koliko voleo, šta je sanjao, zašto je bankrotirao ili zbog čega je meditirao.
…
„Yes, many loved before us, I know that we are not new
In city and in forest they smiled like me and you
But now it's come to distances and both of us must try
Your eyes are soft with sorrow
Hey, that's no way to say goodbye..“
(Iz pesme takodje posvećene Mariáne, „Hey, that's no way to say goodbye“)
“Na mnogo načina Mariáne je živela ljubav o kojoj su drugi pisali i istovremeno je celog života tragala za sobom. Kada sam je srela kao ženu od skoro 70 godina ona je i dalje tragala i mislim da u tome ima nečega dirljivog i lepog. Svaki čovek je dete svog vremena, a vreme u kojem su Mariáne i Lenard živeli bitno se razlikovalo od vremena danas”, kaže autorka.
Možda je baš zato bitna Mariánina priča, zato što se usudila da krene na put, kad putevi baš nisu bili naklonjeni ženama, a ipak je ostala zapamćena samo kao jedna od mnogih žena koje su život provele u senci markantnih nuških figura.
Žena o kojoj su pisane pesme.
To je bilo sredinom prošlog veka.
Koliko se promenilo od onda?
Ipak, hvala Kari na ovom plesu kroz vreme. (Thanks for the dance, rekao bi L.C.)