Zamislite da ste na mestu političara na vlasti: da li je pametnije da druge – građane, glasače i saradnike – tretirate kao cilj ili kao sredstvo? Ovim pitanjem započinje knjiga Priručnik za diktatore. Zašto je loše ponašanje gotovo uvek dobra politika u izdanju Blum izdavaštva, u prevodu Milice Kecojević. Autori su Brus Bueno de Meskita i Alaster Smit, profesori političkih nauka na Univerzitetu Nju Jork. Bueno de Meskita je od ranije poznat međunarodnoj stručnoj javnosti po upotrebi teorije igara u političkoj nauci i međunarodnim odnosima.
Odgovor na pitanje sa početka je sadržan već u naslovu knjige – uvek kao sredstvo dolaska i opstanka na vlasti.
Knjiga je od važnosti kako za politikologe, tako i za ekonomiste, jer je njena glavna teza da je suština politike borba za dolazak na vlast. Potom se ta borba pretvara u borbu za opstanak na vlasti. Opstanak, pak, zavisi od veličine koalicije. Sve druge političke i ekonomske aktivnosti mogu se izvesti iz ove borbe i veličine koalicije. Za politikologe je ova teorija važna jer objašnjava političke institucije, izborne sisteme, javnu administraciju, organizaciju političkih stranaka, međunarodne odnose (rat i mir), te čitav niz javnih politika. Za ekonomiste teorija objašnjava ekonomsku politiku, pogotovu kada se odnosi na oporezivanje, redistribuciju bogatstva, upotrebu međunarodne ekonomske pomoći i zajmova međunarodnih finansijskih institucije (kao što su MMF, Svetska banka, EBRD i slično).
De Meskita i Smit definišu pet pravila za opstanak političara na vlasti u demokratijama i nedemokratijama:
- pobednička koalicija (ona koja te održava na vlasti) treba da bude što manja,
- svakog tretiraj kao da je zamenjiv,
- kontroliši javne prihode,
- ključne ljude plaćaj taman koliko je potrebno da ti ostanu verni,
- ne uzimaj iz džepa svojih pristalica.
Ova pravila „lošeg ponašanja“ mogu se uočiti kod bilo koje organizacije – kako kod upravljanja varošicom, tako i kod upravljanja malim porodičnim preduzećem, megakorporacijom ili globalnim carstvom.
Posledice ove teorije za političku nauku su mnogobrojne. Prava i najvažnija je da stabilnost koalicije zavisi od njene veličine. Nedemokratske režime karakterišu male vladajuće koalicije. U njima se nalaze vladar i uzak krug ljudi. Što je koalicija manja, blagostanje njenih članova je veće. Na drugom kraju spektra, u velikim koalicijama (karakteristične za demokratije) u blagostanju učestvuju kako oni koji vladaju, tako i obični građani.
Ove dve vrsta koalicija su najstabilnije. Što se veličina koalicije kreće više ka sredini, to je sistem nestabilniji. Proširivanje malih koalicija u nedemokratijama bi smanjilo korist njenih pripadnika, tako da oni imaju snažan motiv da koalicija ostane mala. Nasuprot tome, velike koalicije se teško smanjuju, jer svako smanjivanje povlači za sobom smanjenje blagostanja velikom broju građana, koji će to probati da spreče. Velike koalicije otuda mogu samo da se još uvećavaju, odakle se uvećava i blagostanje za sve pripadnike i „nepripadnike“ (građane). Male koalicije (totalitarni režimi) imune su od državnih udara, pučeva i revolucija, jer je mogućnost za organizaciju pobunu je jako mala. Konačni zaključak je ovaj: onaj ko želi da promeni sistem (da bude više ili manje demokratski) mora da promeni veličinu koalicije. To su radili komunisti ili nacisti u prvoj polovini 20. veka, ali pokušaji da se iz izbornog procesa isključe delovi populacije nisu nepoznati ni u savremenim demokratijama.
Ništa manje važne nisu posledice ove teorije za ekonomsku nauku. Od čega, recimo, zavisi ekonomska (javna) politika, nivo javne potrošnje ili visina fiskalnog opterećenja u jednoj zemlji? Ekonomisti su skloni da kažu – od ekonomskih institucija. No, ova ekonomska pitanja zavise značajno i od političkih institucija (pogotovo od veličine vladajuće koalicije), koje ekonomisti retko uzimaju u obzir kada objašnjavaju ekonomska kretanja u jednoj privredi.
Javna politika se često meri u odnosu na stvaranje javnih dobara, a njihova količina zavisi od veličine vladajućih koalicija. Recimo, u nedemokratskim režimima je vladajuća koalicija mala. To znači da vladar može da državna sredstva više koristi za svoju klijentelu, a manje za javna dobra. U demokratijama je vladajuća koalicija veća. Sledstveno, potrošnja na javna dobra mora da bude veća nego u nedemokratskim režimima. Od ove veličine zavisi i poreska politika. Pošto se u velikim koalicijama (demokratijama) naglasak stavlja na javna dobra, ukupno fiskalno opterećenje za pojedince mora da bude nisko. Ovo utiče i na ekonomsku aktivnost stanovništva, tj. odluku o tome kako će svaki pojedinac da raspodeli vreme između dokolice i rada. Kada je fiskalno opterećenje malo, pojedinci ravnomerno dele svoje vreme između rada i dokolice. Ako se opterećenje poveća, pojedinci rade manje. Dakle, niže opterećenje stvara veću ekonomsku aktivnost, što objašnjava zašto je većina demokratija prosperitetnija u odnosu na nedemokratije. Veličina koalicije objašnjava redistribuciju bogatstva. Tamo gde su koalicije velike, raspodela je pravednija, što objašnjava retkost zahteva za radikalnom smenom vlasti ili nasilnim promenama u takvim sistemima.
Najvažniji zaključci knjige su od značaja za Srbiju i Zapadni Balkan gde dominiraju hibridni režimi (mešavina demokratskih i nedemokratskih karakteristika). U takvim režimima vladajuće koalicije su srednjeg obima – one nisu ekstremno male, ali ni ekstremno velike. U njima postoji neprekidna tenzija da se koalicija smanji, tj. poveća, te je otuda u takvim sistemima razvoj institucija moguć u oba smera – ka jačoj demokratiji, ali i ka još izrazitijoj autokratiji ili totalitarizmu. Ovi režimi su otuda nestabilniji u odnosu na razvijene demokratije ili totalitarne režime.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas 9. 9. 2023. pod naslovom “Suština politike je borba za ‘dolazak’ na vlast”.