Zamislite da možete da se vremeplovom vratite u istoriju i prisustvujete nekim značajnim događajima o kojima, u datom momentu, postoji malo podataka. Da li bi se vaše poimanje tih događaja razlikovalo od onog koje imate danas? Pitanje je, razume se, retoričko. U Kratkoj istoriji jednakosti Piketi nam na osnovu istorijskih podataka iznosi nove zaključke i uvide u istoriju (ne)jednakosti. Njegov zaključak je da je u evropskim društvima jednakost porasla tokom 20. veka, a da je na to najviše uticalo uvođenje progresivnog oporezivanja i države blagostanja (veća javna potrošnja za obrazovanje, zdravstvo, penzije i socijalnu pomoć) posle 1. svetskog rata.
Piketi u ovoj knjizi nastavlja da koristi oprobani „recept“ (primenjen u njegovim prethodnim delima – Kapital u 21. veku i Kapital i ideologija): oslanjanjem na obilje istorijskih podataka on utiče na naše razumevanje funkcionisanja privrednih sistema, nastanka i održavanja sistema nejednakosti, preraspodele resursa, bogatstva, oporezivanja, ali i same ekonomske nauke.
Teorijska paradigma unutar koje „radi“ Piketi je nova društvena i ekonomska istorija. Njen uspon se dogodio zahvaljujući značajnom broju istraživačkih radova (u koje spadaju i već pomenute Piketijeve knjige), koji su u poslednjih par decenija (iz)vršili uticaj na naše razumevanje pojmova za koji je većina ekonomista (pogotovo onih doslednih neo-klasičnoj paradigmi), ali i ostalih „društvenjaka“, mislila da su naučno neupitni.
Kao što je poznato, još od knjige Kapital u 21. veku (2013), Piketi tvrdi da je izvor bogatstva u kapitalizmu vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (kapitalom) i nekretninama. Pojedinci koji su imali značajno vlasništvo u osvit kapitalizma, manje-više su zadržali svoje bogatstvo do današnjih dana. Kako je ovo moguće? Tako što su upravo oni napravili pravni i politički sistem kojim se to vlasništvo štiti i prenosi s generacije na generaciju. I ne samo to. Društva u kojima postoji ekstremno nejednaka distribucija bogatstva koje proističe iz kapitala i ostalih vrsta imovine, imaće veoma nejednaku distribuciju prihoda, jer će se bogati na sve načine truditi da izbegnu ono što je Dž. M. Kejnz zvao „eutanazija rentijera“. (Ovo su ideje iz Kapitala u 21. veku i Kapitala i ideologije. Ova druga knjiga izašla je pre Kratke istorije, ali se njen prevod na srpski tek očekuje).
Ključna teorijska ideja koju Piketi u Kratkoj istoriji dovodi u pitanje je superiornost slobodnog tržišta i njegovog uticaja na jednakost. Kako je poznato, ideja da će slobodno tržište dati bolje rezultate od državne intervencije vuče korene od kada je Adam Smit objavio Bogatstvo naroda (1776), a svoj procvat doživljava u doba uspona neo-klasične ekonomske doktrine, koja je postala dominantna u drugoj polovini 20. veka i izvršila presudan uticaj na ekonomske politike vlada Margaret Tačer i Ronalda Regana početkom osamdesetih godina, a potom i na koncipiranje agende Vašingtonskog konsenzusa 1989. godine (u vidu skupa preporuka o nužnosti sprovođenja tržišnih reformi, koje su se izvorno odnosile na latinoameričke privrede, ali su zdušno prihvaćene i primenjene u Centralnoj Evropi, Baltiku i Rusiji tokom devedesetih godina). Pomenuti koncept reformi (privatizacija + deregulacija + liberalizacija), osokoljen dobrim rezultatima postignutim devedesetih godina u Centralnoj Evropi i na Baltiku, inspirisao je i ekonomske reforme na Zapadnom Balkanu posle 2000. godine.
Konkurencija, slobodno tržište i minimalna aktivnost države (uključujući nisku regulaciju i niske poreze) predstavlja karakteristiku ranog kapitalizma. Toj fazi kapitalizma svojstvene su i nejednake startne pozicije. Oni koji su iz feudalizma ušli u industrijsku revoluciju sa značajnom imovinom uspeli su da je zadrže i prenose s generacija na generacije u narednih nekoliko vekova. Nejednakosti su dodatno pojačane kroz kolonijalna osvajanja u 15. i 16. veku. Da nije bilo „međunarodne podele rada, neobuzdanog crpljenja prirodnih resursa, vojne i kolonijalne dominacije“, pitanje je da li bi evropske države izašle iz industrijske revolucije kao najrazvijenije. Kina i Japan su u drugoj polovini 18. veka bili na sličnom nivou privrednog razvoja kao neki regioni u Evropi, ali tada nisu imali kolonije. Što je još važnije, a manje poznato, Kina se u 18. veku ponašala daleko više u skladu sa „vrlinom i savesnim ponašanjem“, koje je preporučivao Adam Smit (niski porezi, uravnoteženi budžeti, mali javni dug, poštovanja prava svojine i uravnoteženo tržište rada).
Upravo je ovakav kapitalizam, prema Piketiju, stvorio velike nejednakosti u Evropi tokom 18. i 19. veka. One su počele da se smanjuju tek u periodu 1914-1980, kada dolazi do uvođenja progresivnog poreza i socijalne države. Boljestojeći su počeli da plaćaju veće poreze čime se finansirala javna potrošnja za zdravstvo, obrazovanje, penzije i socijalnu pomoć.
Kako i kada se uvodi progresivni porez i socijalna država? Piketijev zaključak proizilazi iz istorijske analize. Do promena u tome šta će se oporezovati ne dolazi na osnovu naučnih dokazivanja, već na osnovu promene u ideologiji, koja često nastupa posle nekih važnih istorijskih događaja (revolucije, ratovi). Uzmite, recimo, porez na nasledstvo. Neo-klasični ekonomisti tvrde da porez na nasledstvo nije moralan, jer se radi o dvostrukom oporezivanju – svojina je već oporezovana prilikom sticanja, pa nije moralno da se oporezuje još jednom, prilikom nasleđivanja. Razmotrite i pojam progresivnog poreza. Većina neo-klasičnih ekonomista su zagovornici niske i/ili jednake poreske stope za sve zaposlene. Pošto i sa takvom (niskom) poreskom stopom pojedinci sa većim zaradama plaćaju veći apsolutni iznos poreza (jer zarađuju više), čemu insistiranje da se taj iznos uveća i procentualno? Osim toga, visoka poreska stopa je ekonomski neefikasna, jer demotiviše najbolji da rade više i tako više doprinesu privrednom razvoju.
Neoklasični ekonomisti bi rekli da je ovo nauka. Za Piketija je, međutim, ovo ideologija. Kada nastupi revolucija kakva je bila ona buržoaska u Francuskoj 1789. ili boljševička u carskoj Rusija 1917. godine, nastupaju velike redistribucije vlasništva kao posledica ideoloških shvatanja novih političkih elita. Jedan od retkih perioda kada se to desilo na relativno miran način, ali pod uticajem razarajućih posledica 1. svetskog rata, bio je period 1914-1980. godine, kada se u Zapadnoj Evropi uvodi socijalna država i progresivno oporezivanje. Ova preraspodela i smanjivanje nejednakosti traje sve do 1980. godine, kada se na velika vrata ponovo vraćaju ideje o tome kako treba smanjiti poreze najbogatijim i redefinisati socijalne programe države blagostanja. Osim toga, ovaj period u Evropi i Americi pokazuje da neki zaključci neo-klasične ekonomije o ulozi poreza u privrednom razvoju nisu ni empirijski tačni. Amerika je u periodu posle 2. svetskog rata naglo povećala graničnu poresku stopu na dohodak, koja je u periodu 1945-1963. dosegla čak 91 odsto. Uprkos tome, to ne samo da nije demotivisalo najtalentovaniju radnu snagu, već je omogućilo privredni uspon Amerike na globalnom nivou. Preraspodela koja je se u istom periodu desila u Evropi obezbedila je ne samo veću jednakost među građanima, već je predstavljala pokretač njenog razvoja posle 2. svetskog rata.
Zašto je ova knjiga relevantna za Srbiju i Zapadni Balkan? Na Balkanu se od 2000. godine sprovodi neo-liberalni koncept ekonomskih reformi (uglavnom baziran na principima koji su se pokazali uspešnim tokom devedesetih godina u Centralnoj Evropi i Baltiku). Jedna od dominantnih ideja ovog koncepta reformi jeste da će tržište uvek dati bolje rezultate od državne intervencije. Sve ljude treba izložiti tržišnoj konkurenciji i dovesti ih u poziciju da budu odgovorni za svoje postupke. To će napraviti neku vrstu „čistilišta“, jer će tada svako ko bude želeo da preživi morati da radi. Tržišna konkurencija i lična odgovornost će, po ovom gledištu, dati najbolje rezultate u smislu ekonomske efikasnosti. Ovo je ujedno trebalo da bude i moralno ispravno, jer će ishod biti u skladu sa zaslugom – oni koji se budu trudili na tržištu će zaslužiti bolje društvene pozicije, jer su se više trudili. Isto važi i za one koji završe na nižim (lošijim) pozicijama. Tržište je, dakle, trebalo da učini ljude odgovornim za svoje izbore i svoje sudbine i odredi ispravan položaj pojedinaca u ekonomskom i društvenom sistemu.
Više od 20 godina kasnije, pokazalo se da je ovaj koncept zanemario upravo ono na šta je Piketi ukazao u vezi sa funkcionisanjem Zapadnih privreda. Jednakost šansi koja se garantuje isključivo time da svi pojedinci u formalno-pravnom smislu imaju jednak pristup tržištu ne uzima u obzir inicijalne startne pozicije koje mogu biti veoma nejednake, a koje se vremenom održavaju kroz poreski sistem, privatizaciju tržišta obrazovanja i zdravstva, te smanjenjem socijalnih davanja. Neko ko je tranziciju započeo sa kupovinom pet preduzeća u sistemu privatizacije imaće bolju startnu poziciju od, recimo, četrdesetpetogodišnjaka, koji je upravo izgubio posao u privatizovanom preduzeću. Za ovog prvog će se ta prednost preneti na naredne generacije. Pogotovo ako se pri tom uspostavi sistem efektivnog regresivnog oporezivanja (porez više opterećuje najsiromašnije slojeve) i smanje socijalna davanja, a dobro zdravstvo i obrazovanje postanu dostupni samo najimućnijima. Za ovog drugog, gubitak posla će verovatno biti početak teškog života.
Piketijeve knjige konzistentno pokazuju da je preraspodela preduslov ne samo pravednijeg društva, već i privrednog razvoja. Oba aspekta su važna za današnju Srbiju. Akademska knjiga je do sada objavila prevode četiri Piketijeve knjige. Očekujemo da se tu ne zaustavi.
(Kraća verija prikaza je objavljena u dnevnom listu Danas 1. jula 2023. godine)