Гледајући тај комад хартије са нажврљаним рукописом (плава хемијска, крупна латиница), који сам извадила из старе коверте и први пут пажљиво читала – што је сада једини траг једног бића – поново сам рекла себи: јесте, била је то права хаос-баба.
Нешто потпуно несређено, хировито, избијало је из ње – необично за те године, када очекујете мудрост, сталоженост, филозофски мир у свему иза и око себе. И још нешто што ме је бацило у чист унутрашњи конфликт: та баба ме је обожавала! Колико ме је згражало како је неко тако неодговоран уопште могао да проживи читав свој век и дође до дубоких година несређен, трошећи немилице више но што има и претварајући у задњим данима све у једну једину мисао – новац, новац (да врати дугове) како би наставила живот од данас до сутра – толико ме је она, баш таква, заволела свом силином своје хировите природе и неоствареног (може бити) материнства. И у том личном конфликту: да је то последња жива наследница моје омиљене књижевнице, а истовремено личност која због несређеног живота све продаје будзашто, па и рукописе покојне Тетке, само да се дочепа неког новца, често је изазивало збуњеност и блокаду – да јој се у њеним непромишљеним поступцима, који повремено избезумљују, ишта каже. Била је просто фасцинантан тип хировите, размажене особе, без икаквог реда у животу и у ономе што се још могло назвати њеним „иметком“. Јер, што је наслеђивала брзо је расфућкавала, усисавајући све око себе и подређујући све себи, а оно што је није непосредно занимало, препуштала је пропасти и пустоши.
Ако је мислила коме ће од живих сродника оставити своју књижевну заоставштину, сирота моја омиљена књижевница, није могла изабрати гору особу. Али, чињеница је, она јој је била једина и најближа по крвном сродству. Да је само знала, моја сирота омиљена књижевница, како ће завршити њена брижљиво и с љубављу читавог живота сакупљана библиотека – са важним посветама европских и домаћих предратних писаца, са личним исправкама – убачена у пик-ап, за неку општинску библиотеку, развучена и разбацана, а да ће полице и писаћу машину добити један заједнички пријатељ, који је то незнано куд проследио, да ће комплети важних књижевних часописа и новина у којима је Тетка-књижевница објављивала још пре рата, и чувала их брижљиво током окупације – завршити крај контејнера – сигурно би се дубоко замислила.
Тек тај последњи, дуго и тајно чувани рукопис, у најлон-кеси, увезан шпагом са шеснаест фотографија и четири писма из логора, у дуплом дну ормана које је израдио књижевничин муж – сад предмет откупа – стигли су у сигурне руке. Остаци остатака.
Можда је значај свега видела тек када смо почеле да све то помно слажемо и фотографишемо. Можда из жеље за друштвом или да јој поново дођемо, почела је помније да тражи и прегледа, да види да ли се понешто још којим случајем затекло од Тетке, а што би нас могло занимати. (Понекад је, чинило ми се касније, и панично смишљала разлоге, само да би имала повод да позове и очува тај контакт и посете.)
Пријатеља није имала – очигледно није умела ни да их стиче, ни да их чува.
Таква је била када смо је први пут угледале: отворила нам је жена подбочена на штап, тип блондине, невероватно плавих очију, са фризуром и траговима некадашње, очигледне лепоте, још снажне енергије (и гласа), који све потчињава себи, али потпуно укочених зглобова и костију, да се једва кретала. Штап – њиме је управљала као војсковођа војском, а кад смо се више зближиле, редовно га је звала: „Мој дечко!“