Као готово ниједан други српски писац, Владимир Кецмановић уме виртуозно да исприповеда причу која се пресудно тиче савременог и поетичког и идеолошког тренутка.
Нарација у роману Кад ђаволи полете изведена је из перспективе младића који не говори. За разлику од дечака из романа Топ је био врео, Младен из Ђавола није наративно нем услед претрпљене трауме, него због поетичке одлуке да његове реплике буду изостављене. Прецизно а онеобичено филмско кадрирање – и раније код Кецмановића патентирано – овде прераста у својеврсно 3D-приповедање или у наративни пандан тинејџерској видео-игрици.
Американац Кеј други је главни (анти)јунак. Усвојењем младића у сивој законској зони, он ће покушати да прибави и наследника приватне империје и потенцијалног љубавника. У градњи његовог лика пажљиво су распоређени наговештаји пре него што се директно представи као хомосексуалац. Кеј је склон алкохолу, дрогама и уживању у перформирању „невладине“ моћи. Његова судбина има елементе греху склоних трагичких хероја, што на концу изазива и симпатију за ову цвећку зла.
Кецмановићева проза није стерилисана од за уметност увек плодних контроверзи, али никада нема једноставан идеолошки предзнак.
Са креативном емпатијом, у новом роману пребива аутору прирођена толеранција за широко поље људских Разлика. Ту има места и за сентименталност педофилске љубави према једном тајландском дечаку, али и за оргијастично успостављање веза за порнографским дискурсом. Опсцене садржине нису културно коректно уклапане у плашљиво схваћене „више“ циљеве, него су остављене у брутално свежем стању како би до метафизичке мучнине или егзалтације директно водиле.
Друга носећа тема дозвана је преко посвете Џорџу Орвелу. Расклапање неототалитарне природе савременог света иде руку подруку са миметичким дизајном романа, обележеног орвеловским „луксузом“ у служби лагодног живота и потпуне контроле истовремено. У расплету се дешава амбивалентан тријумф балканског сирочета које наслеђује Империју, и као њен спасилац и победилац. Фигура Србије, притом, као цинички потајна сила востаје у традицијски уврнутом потенцијалу за патриотску регенерацију.
У антиимперијалној инспирацији a квир изведби, Владимир Кецмановић достигао је један од својих поетичких врхунаца што је више него довољно за редак романескни тријумф у новом књижевном веку.
(Емитовано у „Културном центру“ РТС-а, 14. децембра 2022)