Био је почетак марта кад смо последњи пут били у једном кумодрашком кафеу, он, Габи и ја. Седели смо и пили чај. Био је прилично блед и деловао је уморно. Мало је причао, што је било необично. Ипак, интересовање за књиге није га напуштало. Питао ме је шта читам. Кад сам рекла да читам Покоравање Мишела Уелбека, очи му заискрише.
-Е, кад прочиташ, донеси ми да и ја читам.
Већ сутрадан сам му добацила Уелбеков роман. Нажалост, није успео да га прочита до краја, јер му се здравствено стање погоршало и примљен је у Ургентни центар.
[…]
Био је 8. април 2016, кад је дошао кући. Исте вечери дошла сам му у посету. Однела сам му качамак, његову омиљену храну. Седели смо у трпезарији, причали, као и увек. Осећао се сасвим добро. Био је прилично расположен, слатко је вечерао уз речи „качамак је одличан“, збијао шале, као и увек… Правио је планове за Ћоровићеве сусрете у Билећи, на којима је те године требало да буде одржан Округли сто о његовом стваралаштву.
Већ сутрадан је легао у постељу и више није устао… Ипак, првих дана је имао прилично физичке и духовне снаге, иако је лежао. Долазили су му у посету најближи пријатељи, писци, комшије. Волео је да прича, као и увек, са свима. Уживао је у друштву драгих људи.
Док је било снаге у њему, распитивао се о Јокану, и о много чему другом. И пушио је. А онда је престао и да пита, и да прича, и да пуши. Сваким даном све више је копнео. Никаквих разговора није било, мада се и даље радовао посетама. Згрчен на кревету, окружен шаренилом неколико хиљада књига, које су извиривале са свих страна, па и са једне велике гомиле насред собе, недалеко од кревета – изгледао је нестварно.
Габи се свим силама трудила да му удовољи. Спремала омиљена јела, која је све слабије јео, угађала му на све начина. Није се одвајала од њега. Ипак, његов живот се, наочиглед свих из дана у дан гасио.
И тако у предвечерје тог топлог другог јунског дана, непуне четири недеље пре Видовог дана и његовог рођендана, значајног датума, који је увек волео да обележи, на велику жалост свих нас, његових пријатеља, а нарочито на велику жалост његове одане Габи, која се до задњег часа надала побољшању и учинила све да му олакша сваки тренутак патње – Братић нас је напустио.
*
Моје пријатељство са Братићем, започето оном хрпом папира мога рукописа, па до једног руменог зрна јагоде које последњи пут из моје руке узе, пет дана пред смрт, било је тако интензивно, тако садржајно и у сваком погледу тако богато, да би, и након о томе исписаних безброј страница, остало много неиспричаних прича, згода и незгода, које су обележиле наше дугогодишње дружење.
У том временском распону, од оне неугледне канцеларије у БИГЗ-у, па до његове собе препуне књига (чудили су се лекари хитне помоћи који су дошли једном да му олакшају муке, чудили су се толиким књигама), и до оног кревета у којем је немоћно био склупчан, додавали смо једно другом најлепше пријатељске дарове, лепе речи, подршку, утеху, помоћ, савете, смех, похвале, делили добро и зло, радост и тугу, успехе и поразе, што остаје као спомен на једно чисто, неокаљано и искрено пријатељство.