Најбољи класични музичар у савременој српској прози решио је да нас у наредних неколико година држи у напетом књижевном стању.
Свирајући мајсторским реченицама, Горан Петровић почео је да објављује низ романа који ће се у једном тренутку сабрати у мање или више повезану целину. Поред осталог, заплет настаје и у ишчекивању исхода хоће ли овај подухват по обиму премашити Златно руно Борислава Пекића и тиме преузети титулу најдужег романа српске књижевности. Што се квалитета тиче, на основу два објављена романа делује да Петровићев серијал, ако није повезанији, јесте стилски концентрисанији и строжи у селекцији грађе која би требало да евоцира време од средњег века до наших дана.
За разлику од бројних ефемерних књижевних појава, Петровић уме да пише о писању као да му живот пресудно од тога зависи. Први део романескне делте, Папир са воденим знаком, ситним везом о „јувелирски“ справљаном папиру у италијанском градићу Амалфију ствара крупну и стабилну алегорију, где се најважнија садржина открива у самом процесу материјализације идеје.
Горан Петровић у Папиру још се у нечему ослања на Борислава Пекића: на спектакуларну двосмерну иронију у третману уметничког позива. Роман на први поглед окончава у отровној пародији бескорисности ходочашћа писаца с почетка 15. века, али у томе све време равноправно опстојава и похвала божанственој комедији писања.
Не толико карактеристично за аутора, представљени свет у Папиру врца и од раскалашног ренесансног хумора, у чему се истиче приповест о промискуитетној краљици Ђовани Незаситој.
Без обзира на алегоријске улоге, ликови су код аутора одувек били и миметички важни. У том смислу, Папир нема складно паковање попут Ситничарнице Код срећне руке. Одлично је обликован, рецимо, чедни и неспретни војник Нино, али је краљичин љубавник Пандолфо остао програмски недоречен. Чини се и да је сам лик похотне краљице с намером недовршен. У једном часу даје се наговештај да постоји још наративних рукаваца њене развратне одисеје, али се касније то или заборави или отпреми за наредне томове.
Буде ли имао довољно грандиозне концентрације да до краја увеже све конце распредених прича, Горан Петровић ће, Шехерезади налик, симфонијом испунити хиљаду и два дана српске књижевности.
(Емитовано у „Културном центру“ РТС-а, 7. децембра 2022)