Врстан есејиста, приповедач, преводилац, уредник и поврх свега фантом слободе
српске културе, Јовица Аћин већ се пети пут опробава и као романописац, овога
пута на понешто климавим али стилски добро извајаним ногама.
У складу са Аћиновим либералним поетичким схватањима, не би можда требало
цепидлачити у вези с питањем да ли је Ходочашће у Содому роман, како
упадљиво пише на корици. Међутим, лабаво повезани фрагменти, па и делови
који се џилитну са трасе било каквог композиционог смисла, чине ову књигу пре
мултижанровским експериментом, а не довршеном романескном творевином,
макар њена „логика“ била надреална или фантастичка.
Насловна Содома не упућује на оно што би се у први мах дало помислити. Ова
травестирана парабола елегантно изневерава очекивање и не премеће се у
порнофилску фантазију на трагу Маркиза де Сада. Содома је најпре поетичка
ознака интелектуалне карневализације, духовна антивертикала или агностички
Рај. При томе, у неоавангардном охоло антимиметичком третману ликова
природно је да они буду нехајно протејски или склиски попут рибе.
На тематском плану, Ходочашће у Содому доминантно је приповест о лаганој
транзицији у смрт, уз помоћ лајтмотивских врана које – како легенда каже –
показују души пут ка свету мртвих.
Тестамент субјекта лутајућег идентитета испричан је кроз визуру кафкијански
реализоване метафоре. Врана постаје двојник у мозаичном погледу у смрт, израз
атмосфере анксиозности пред крај света, чак и весела партнерка у плесу са
Апокалипсом. Нарација остварена у традицији поетике кратких сенки и
микрохаоса, местимице има потенцијал концентрисаног мисаоног лиризма којим
се изражава зебалдовска горка радост искуства.
У геопоетичком хербаријуму где се тестаментарно прелиставају књигољубне
белешке из живота, лепо су контрастно постављени дистопијска тематизација
ковид кризе и друштвено-критички моменти. У споју узвишеног и ниског,
проналазе се и прави приповедачки бисери, као што је епифанијска минијатура о
плавоокој ромској девојчици званој Снешко.
Нови роман Јовице Аћина на концу оставља утисак као када вам културолошки
пријатељ показује фотографије властитих световних и духовних авантура: ви у
томе већим делом уживате али се понекад, због искреног поштовања, и
претварате да вам је занимљиво.
(Емитовано у „Културном центру“ РТС-а, 2. новембра 2022.)