Друга збирка пјесма Растка Лончара књижевни је догађај више него вриједан пажње међу радовима пјесника млађе генерације. Представљајући се већ својом првом књигом (Нерви од волфрама, 2017) као зрео стваралац, који је одавно прележао и свима прећутао дјетиње лирске болести, Лончар се појавио у пуном свјетлу свог дара. Добра прва књига стихова често оставља у дилеми: да ли је то младалачка свјежина која се више неће поновити, или најава нечег бољег што ће се у будућности постојано развијати. Несумњиво је овог пута ријеч о другом и добар ред налаже да се таква књига достојно поздрави.
Говоримо о збирци која је својом умјетничком комплексношћу, богатством значења и поетичком инвентивношћу привлачна за најразноврсније углове критичког сагледавања. Сумоврат је књига која на најбољи начин спаја ученост и поетску изворност, способност и да се води књижевни дијалог са претходницима и са самим собом, а да се никада не падне у гријех самозадовољства игром ерудиције, нити самозадовољавања пјесничким умовањем над сопственим егзистенцијалним тривијалностима. Одавно нико није толико смјело и продуктивно активирао тако широк распон националне литерарне баштине, који се простире од усменог лирског и епског наслијеђа, преко Јована Стерије Поповића, Лазе Костића, Милана Ракића, Владислава Петковића Диса, Симе Пандуровића, до Станислава Винавера, Оскара Давича, Бранислава Петровића и многих других познатих и мање познатих стваралаца, да би њихову оставштину умјетнички аутентично оживио, придодавши јој неопходни екстракт своје препознатљиве поетске тоналности.
То је један од аспеката Лончареве поезије и он би се већ сада, након двије објављене књиге, могао темељније елаборирати. Томе ће, засигурно, још више простора и повода дати ауторови будући радови. Међутим, за сада је сврсисходније указати на једну константу Лончаревог пјевања, супстанцијалну одредницу његовог лирског гласа, која је неупитно поетички самоосвијешћена и стоји као путоказ за помније разумијевање и деликатније уживање у овом комуникативном, оптимално онеобиченом поетском идиому.
Четири поглавља књиге („Читуља“, „Расткопине“, „Молидба“, „Изречења“ и „Сумоврат“) отпочињу аутоцитатом пјесеме „Боезија“, последње у Лончаревој првој збирци: „Ускрснућу из неког подрума / багрема, и белих рада напити се / Нисам ја, сишао с ума – / ја сам с њега пао у амбисе.“ То је, прије свега, поетички гест који недвосмислено сугерише континуитет – кретање у смјеру назначеном претходном књигом. Лончар је очигледно пјесник који у своје двије књиге није прибирао лирске скице необавезног поетског дневника (а савремена српска поезија је препуна штампаних лирских биљежница), него градио један пјеснички систем који ће, по свему судећи, у будућности бити све богатије допуњаван. У овом фрагменту есенцијализована је имаголошка доминанта, односно препознатљива звучност његовог пјевања – преовлађујућа семантичка и мелодијска нит – које пресудно обиљежавају Лончарев пјеснички говор. „Боезија“ је право име пјесникове поезије / боемије, умјетнички одговорно обуздане у свом набујалом анакреотском заносу. Његова (метафизичка) жеђ нема везе са разгаљеношћу декламатора који рецитује оде љупкој крчмарици, већ потиче од љубитеља добре капљице који је „преко дана страшило у маслињаку, / навече Бахус и Хендлес / који у вину налази курје око / какве друсле газачице грожђа.“ Невиђено лијепа пјесничка слика: Лончарева поезија плива у кавлитетном алкохолу и најплеменитији је пандан брижљивој дестилацији, која и у дословном и пренесеном значењу води узвишеном осјећању духа.
Да је ријеч о фином споју талента и стваралачке педантности, говори и средишњи симбол Сумоврата, оличен у јунаку древне народне приче преображеном у књизи у специфичну амблематску фигуру. Баш-Челик – „ускрснуо из неког подрума“ – како се каже у наведеном мотоу збирке, нагонска је сила коју пјесник ослобађа не помоћу три чаше воде, већ неколико чаша онога што се водом „гаси“. То је успавана сила испољена у реченој жеђи, која са правом жеђу има мало заједничког, а по снази превазилази и њу и саму глад: „Баш-Челик, са јетром од туча, / на плућа ми улази. / Утробу дроби, / и на штапиће дроб ми руча. // И на памук душу ми вади. / И срче на сламку, / на танку травку: / Баш-Челик, / већи, од глади“ („Ручак Баш-Челика“). Он није крилати џин који свом домаћину отима дјевојку, већ ноћобдија пуштен накратко на слободу, попут војника у вечерњи излазак: „Једанес’ откуцава Баш-Челику… Челиче? / Печат. / Потпис. / И до јутра да си назад. / Потражи неке веселе, што на нас два не личе“ („Како се калио Баш-Челик“). Лончарев Баш-Челик, мада је наслиједио неке црте свог претка, више личи на градско спадало које „пуши дуван чварке“; „лепи бланко читуље по граду“ и „пријављује“ пјесника „за Острог / са два ноћења“ („Долазак Баш-челика“). Једном пуштен из подрума, он постаје вјечити сапутник: „Отворен, од бурета, остао му локот, / мада је кључ на три половине. / Мојом сузом сја његово око: / ’Чекаћу те код прве кривине’“ („Финале Баш-Челика III“). Ето само неколико упечатљивих и репрезентативних исјечака, којих су ови стихови препуни.
И све то је само једна линија збирке и једно метафоричко значење пјесниковог лирског алтер-ега. Могло би се још опширније говорити и писати и о томе, али и о поетској религиозности Лончаревих стихова, о инвентивној сликовитости једне оригиналне љубавне лирике, о поменутим, сложеним интертексуалним релацијама, па све до актуелног изазова дигиталних технологија поетском говору (од телефона до Инстаграма) и још многим другим аспектима. Збирка Сумоврат отуда је свједочанство једне пјесничке зрелости, од које се више не могу очекивати никаква другачија изненађења осим пријатних. Крупан корак учињен од иначе изванредне прве ауторове књиге свједочи да оваква предвиђања нису никакав критичарски профетизам, већ ствар чисте извјесности.
Текст је објављен у Књижевнум новинама. Год. LXXII бр. 1300–1302. (2021), стр. 13–14.