Creatio

I. Andrić, Ex Ponto

Куд сам ја све лутао!

Куд су падале моје тежње, колико посртао, колико блудио у мислима и гријешио у животу! — Како да вам кажем кад то и рођено моје сјећање заборавља! Охолост ме је носила као вјетар. Огањ којим ми је сагарала душа није ме изједао него ми је давао снагу и замах.

На борбе свијета ја сам гледао као што се с ведра виса гледа на магле које се набијају по долинама.

Био сам нијеми, охоли гост живота.

Тргао сам највише плодове. Усне су ми биле крваве, жене су ми цјеливале руке. Пролазиле су године и доносиле своје плодове, а ја сам се називао: господар живота.

Тада ме силан удесни вал баци на тврду мрачну стазу и сва боја и љепота живота згусну на мрежници мојих очију. Од свега не оста ни колико је пепела на коси на Чисту сриједу.

Нисам имао сухе коре хљеба ни сузе да је поквасим и, исплакавши је, да ми лакше буде. Гладну ми је било зима, болио ме је срам мој и туђи, и ударци и трагови гвожђа на рукама.

Ко зна од сретних и слободних шта је то самоћа? Ни паука није било да једном бар протка моју самоћу, а човјек чије сам кораке чуо пред својим вратима био је мој непријатељ.

Бојао сам се и крви коју сам чуо како бије у мом ручном зглобу, јер ме је увјеравала да живим, а то је било исто што и патња.

И мислио сам: Бог не би требао да нас толико искушава и да нас доводи на страшно мјесто, гдје нам је смрт и живот једно те исто. Тада још, ни у највећој покорности, нисам могао да схватим зашто је од свих створова само човјеку дано да може да замрзи на свој живот.

И тада кад се је у купању милиона једноличних минута, без икакве наде и промјене, моја душа претварала у пустињу која више и не жедни, кад су ми решетке на прозору биле тако густе да нисам могао ни руку помолити да ми кане кап кише или да ме омилује залутао вјетар, тада је у мојој души, као свјетиљка над мртвом радости, плануло ово свјетло.

Поимам и схваћам невидљиву логику свих догађаја у човјекову животу. Не ријечима и не мислима само, него свом дубином цијелог бића свог осјећам дивну, неумољиву равнотежу која влада у свим нашим односима.

Има незнана формула која одређује однос између радости и бола у нашем животу. Страдање и гријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.

Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.