Неодољиво је идеолошки и поетички забавно разгољавање дискретно-сабласног шарма црвене буржоазије које спроводи Слободан Тишма у новој књизи „Живот песника“.
Поднасловом „political nigredo“ сугерисана је плодотворна аутоиронијска платформа и за композицију и за декомпозицију једног времена. Због тога што је донекле аутентично детиње наиван, у политичком смислу Тишми ваља све опростити. Као размажено дете црвене буржоазије, или „златни папагај“ којем је тата плаћао све рачуне у младости, он није могао да буде прави противник система који је читавој једној класи омогућио да упражњава живот као перманентну журку.
Са веселе стране, „Живот песника“ јесте стога анегдотска проза са понешто доброћудних жаока упућених културним селебритијима, где се наратор креће од трача до фикције, и обратно. Неслагање са југословенским социјализмом само је естетичке природе, што је претежни став целе те генерације новосадских неоавангардиста, упркос томе што су неки од њих (попут Мирослава Мандића или Славка Богдановића) завршили и у затвору због својих дела.
Питање жанра није одлучујуће за ову књигу – мада би најтачније одређење било: аутобиографски роман – будући да је за Тишмину уметност од пресудне важности његов начин живота.
Од снобовско-боемске егзистенције створио је колико иритантну животну стратегију, толико и занимљив уметнички концепт. Да би се остварило право на нерад као вид манифестног или лукаво удобног отпора систему, потребна су била разна комичка довијања како би етика што мањег чињења и авангардна естетика биле оствариве.
Најбоље у свему томе јесте што Тишма у „Животу песника“ ни у једном тренутку не прецењује значај аутобиографског себе. У лузерским и полујуродивим гестовима, говори о сопственој смотаности, уврнутости, плашљивости, повременој импотенцији или честом прустовском неутешном плачу.
Прилично стварносна нарација и даље носи трагове концептуалне уметности, апстракције и тематизације самог процеса стварања. Посебно се издваја функционална хибридизација перфекта и футура, у чему је пронађен онеобичен начин и за приповест о садашњости из фокуса прошлости.
„Живот песника“ као пригушено комички атеистички реп показује да ако има ичега поетички доброг у уметности која данас баштини наслеђе југосоцијализма – онда је то сигурно проза Слободана Тишме.
(Емитовано у „Културном центру“ РТС-а, 5. 10. 2022.)