SAMAC
Samac. Zvao se Rade. Nije imao nikog, ni sebe. Pogled mu je lutao. Bio je više gladan nego sit. Njiva mala, a motika laka. Sadio je krompir i kupus. Prodavao na pijaci. U seoskoj krčmi bi gledao prenos fudbalskih utakmica. O čemu god da si ga pitao, Rade bi ti govorio o tome kako će jednog dana napraviti most preko Raške. Ovaj most je rasklimatan, moram napraviti novi most, govorio Rade. Zato što je samo o tom mostu govorio, gotovo ništa ga nisu ni pitali. Svejedno, čak i kad ga ništa nisu pitali, govorio Rade kako će napraviti most preko Raške, jer je postojeći most bio klimav. I umre Rade. Našli ga pred kućom. Siromah. Samac. Organizovali mu sahranu. I krenula povorka preko rasklimatanog mosta, preko Raške, prema groblju. Taman su prenijeli Rada u kovčegu, ali se sruši most. Ljudi popadaše u Rašku, nabujalu. Februar bio. Voda studena. Niko se nije udavio, ali im se stud uvukla u vene. Pošto su ukopali Rada, i ostali bez mosta, svima je bilo jasno – kako moraju sagraditi novi most. Danas ga zovu Radov most. I kažu: Mrtav Rade napravi most.
CRNA HRONIKA
Moj kolega. Dopisnik Novosti. Poznat kao dobričina. Trideset godina je slao vijesti i tekstove, ali samo za crnu hroniku… Bio je narodni čovjek, a nenadmašan u jednome – kad bi neko bio ubijen, moj kolega bi otišao u kuću žrtve, izrazio saučešće, uzeo izjave i fotografije poginulog; znao je, da mirno priđe unesrećenoj porodici i da dobije ono što mu treba. Nijedan drugi novinar nije imao tu vrstu znanja i hrabrosti. Ali, kad bi pisao tekst, po pravilu, zbunio bi se. Bez obzira da li bi se oslanjao na svoje izvore ili na policijsko saopštenje, obavezno bi izvrnuo uloge – napisao bi kako je ubica onaj koji je poginuo, a sahranio bi ubicu. Bio je nepogrešiv u tom izvrtanju! Ako si čitao njegove vijesto o ubistvima, mogao si znati šta se desilo samo ako bi zamijenio uloge iz teksta. Redakcija Novosti nikada nije uočila te greške, jer su popunjavali novine bilo čime i niko se nije žalio na tekstove mog kolege – ubica bi, obično, bio negdje sakriven ili već uhapšen, a ne bi mu smetalo da ga javnost smatra mrtvim; žrtva iz groba nikada se nije javila da demantuje vijest. I niko iz porodica aktera mnogobrojnih pucnjava nije se ljutio na mog kolegu, jer je bio poznat kao dobrodušan i tih čovjek koji sve radi bez ikakave zle misli. Niko se nije ni čudio tom načinu pisanja. U Novostima je žrtva mogla biti ubica i ubica je mogao biti žrtva. Takva su vremena bila. Važna je bila samo krv. Nedavno, dopisnik Novosti, javlja o samoubici koji je skončao život naslonivši na glavu pištolj. Greškom je u tekstu, umjesto imena samoubice, pomenuo svoje ime, a ispod teksta je potpisao samoubicu. Ali, poznajući njegov način rada, znam da je živ i zdrav.
NARUDŽBINE
Trojica su naručila. Trojica su me uvažila kao pisca. Prvi, moj komšija. Srete me. Reče: Napiši nešto o mom sinu, Eldaru Kundakoviću. Pomeni ga. Nisam ga znao, a vidim, sada svi pričaju o njemu. Reci mi, kakav je bio? Eh, kakav je bio…. svake noći, prije nego što će poći na spavanje, poljubio bi majku i mene. Zbog te dobrote, pomeni ga. Drugi, hodža Meho iz sela Žirča. Reče: Napiši nešto o mom sinu. Zvao se Fatih Fejzović. Pomeni ga. Kakav je bio? Eh, kakav je bio… širok, visok, prelijep, a poslušan i majci i meni – nikada nije rekao neću i ne mogu. Treći, inspektor za krvne delikte Zoran Knežević. Srete me jednom. Reče: Napiši nešto o meni. Pomeni me. Po čemu, Zorane, da te pomenem? Video sam šest stotina leševa. Vidiš šest stotina živih ljudi i ne možeš da ih upamtiš, a ja sam video šest stotina leševa i svakog pamtim. Pomeni me! A reci mi, Zorane, da li si nekada vidio nešto neobično na tim leševima, nešto čudno? Da! Jesam! Jedan mladić, tek upucan, srećan beše, grohotom se smejao.