“…nema stanke zareza točke kada dišem”, govori Predrag Finci na samom početku svoje Emigrantske slikovnice opravdavajući u startu slike na svojim stranicama, koje su kristalno jasne iako često bez ikakve interpunkcije i poštovanja pravila velikog slova na početku rečenice/teksta, pa čak ni književne forme. Ovo nije ni roman, ni zbirka priča, niti biografija samo. Slike u ovoj knjizi ređaju se nekada kao eseji, nekada kao poetski zapisi, nekada u stihovima. Sve su oslikane, kako naslov i oprema knjige najavljuju, rukom emigranta, ne samo onog prostornog, geografskog, već migranta kroz vreme (sećanja) i reči (jezik). Na naslovnoj stranici knjige, stilizovane mape sveta, u krupnom planu je podignuta ruka koja miruje i u njenoj pozadini ruka koja maše.
Ruka koja bi mogla biti ruka bilo koga od nas.
Ova slikovnica počinje kadrom sa trga njegovog detinjstva u Sarajevu (Slika trga, str.19), gradu u kojem je rođen i u kojem je do 1992. bio profesor na Filozofskom fakultetu. Od 1993. Predrag Finci živi u Londonu kao slobodan pisac i gostujući istraživač na UCL-u (University Collage London). Slikovnica se simbolično završava slikom mosta, u njegovoj uspomeni je to most Drvenija preko Miljacke preko kojeg je jednom prelazeći napustio grad detinjstava (Slika mosta, str.199). I trg i most su u ovoj knjizi i konkretne slike, ali i metafore, trg okuplja, most spaja, trg je mesto krupnih događanja, most je prelaz i kapija. Mnogi kada odu za sobom poruše mostove iako je neke nemoguće srušiti.
Svi smo imali svoje trgove, svi svoje mostove.
Između te dve slike Finci vešto u kadrove ubacuje ne samo svoje životne slike (sećanja, pejzaže, susrete), već pitanja koja ljude (i filozofe) muče od kada je sveta i veka, tu su i ljubav i prijateljstvo i prolaznost i drugi nemiri. Knjiga počinje i završava rečenicom: “Ja sam bio sam”.
Svako od nas je sam na životnom putovanju. “Svaki putnik kroz život jednom postane onaj put koji je prešao”.
Ovo je Fincijeva 26. knjiga.