Pesma koja otvara knjigu poezije Sekvoja Enesa Halilovića, a u kojoj raste drvo iz naslova, nosi naziv “Egzistencija”. Ova reč označava idejno jezgro poezije smeštene među korice kao mladunče kengura u vreći svoje majke. U tom jezgru nalaze se osećaji ugroženosti, nelagodnosti, straha od svega, pa i protoka vremena i neminovnosti smrti – koju lirski subjekat nosi kao što ženka kengura nosi svoj dragoceni teret.
Kjerkegor smatra da nas um može dosvesti samo do polovine puta, a do najdubljih istina i do slobode možemo doći samo kroz životne potrese. Egzistencijalisti su prvi u polju filozofije i književnosti dali značaj osećanjima čoveka kao sredstvima za tumačenje života i stvarnosti. U pesmi “Egzistencija” se oni (nimalo slučajno) i pominju:
na hartiji
proizvedenoj od sekvoje mogu se štampati
egzistencijalističke knjige, a tako lako je nadživela
Kamija, Sartra i Hajdegera.
U pesmi “Postoje naslovi koji su svima dovoljni“ pominje se Kjerkegor i njegova knjiga Ili-ili. Knjiga Sekvoja očito ima snažno uporište u filozofiji egzistencijalizma, ali stil pisanja kojim je to kroz delo iskazano krajnje nepretenciozan, lucidno infantilan i satiričan (sa sekvoje se na sve strane pruža odličan vidik, ali/sekvoja ima jedno oko manje od Kiklopa; ili: koji sanja sekvoju – umrijeće. Koji ne sanja sekvoju/ – umrijeće) . Zbog toga pesnički izraz deluje sveže, dinamično i lagano, poput baletske igre, ali ipak nam negde čuči svest o stopalima koja krvare.
Čitanje ove knjege poezije donosi čitaocu autentično iskustvo životnog potresa hipersenzitivnog uma, koji čini da on zbog toga postane još jači i viši, poput sekvoje koja:
može imati ožiljke od gromova ali to ne
stvara u njoj gordost.
Kada je reč o stilu pisanja Enesa Halilovića u Sekvoji značajno je pomenuti nekoliko stvari. Najpre, postupak postavke pesme kao informacije, enciklopedijskog podatka, nasumičnog događaja ili slike iz svakodnevnog života, a potom njegovo oneobičavanje kroz igru reči (čaj:/ pesma mrtvih trava//antologija:/čaj mrtvih pesnika), satiričan sklop misli (strah da neću dobiti ono što sam zaslužio strah/da ću dobiti samo ono što sam zaslužio.), ili tragičnu poentu (među preživelima nije bilo nijednog umetnika (to je najbolje/što se može reći o umetnosti)). Oneobičavanje stvarnosti postiže se još i kroz brojne paralele koje pesnik lucidno povlači između stvarnosti i ideja koje ona u trenutku priziva. Pa tako je i sam podnaslov knjige Paralelepiped[1] sažeo u sebi ovaj poetski postupak. Sve te paralele proizvele su jednu geometrijsko telo. Iza ovog postupka se krije želja za saznanjem nečeg što je apstraktno. Ako sve te paralele čine geometrijsko telo, to onda znači da postoje neke formule, što dalje znači da se time nešto može dokazati. Sličnu misao lirski subjekat razvija u pesmi “Rasprava”, kada na njenom kraju kaže:
(…) niko nije sačuvao sećanja iz majčine utrobe. to je
neoboriv dokaz. Nešto se time može dokazati,
ali ne znam šta.
Naravno, ovo nas sve vraća egzistencijalizmu i apsurdu kao već univerzalnoj temi u književnosti. Uvek je zanimljivo videti je iznova promišljenu iz autentičnog ugla ingenioznog uma.
Motiv bezbrižnosti koju označava mladunče kengura u vreći svoje majke, sreće se na dva mesta u knjizi: u citatu pre početka dela[2] i u poslednja dva stiha pesme pod naslovom “Neka žena i ja” u kome lirski subjekat (pisac) posmatra nepoznatu ženu u autobusu koja čita njegovu knjigu, prislanja je sebi na grudi, a on svoju reakciju na taj njen postupak opisuje stihovima:
i bio sam siguran kao mladunče kengura
u vreći svoje majke.
U Sekvoji ideja bezbrižnosti nije tako dominantna. Ona je u ovoj knjizi više kao klupko crvenog konca koju Tezej nosi kroz lavirint kao mračni prostor koji obećava pre opasnost i smrt nego spasenje. Ipak je važno naglasiti ovu ideju jer se u njoj može tumačiti autopoetički iskaz gde lirski subjekat (zapravo pesnik) pronalazi protivtežu egzistencijalističke teskobe u pažnji koju čitalac pridaje njegovom delu. Drugim rečima, pisac je siguran dokle god ima recipijenata.
Komunikacija koju poezija u Sekvoji ostvaruje sa čitaocem je prodorna, sugestivna i živa. Segmenti pesama ostaju u sećanju dugo nakon čitanja. Tome doprinose narativi ugrađeni u neke od poetskih tvorevina koje drže ovu knjigu poezije kao celinu. U tom pogledu, naročito je važna pesma “Prženje”. Apsurdno je koliko lepote isijava iz poslednja dva stiha koja sažimaju jednu estetski grotesknu sliku starice u pokušaju da se ulepša mazanjem obrva crnim sa tiganja kako bi njen lik bio ovekovečen na fotografiji. Ili još bolje rečeno – način na koji je sa tom slikom podvučena paralela sa odnosom pesništva i lepote: biti pesnik; /dati lepoti sve što nemaš.
Knjiga poezije Sekvoja, pesnika Enesa Halilovića predstavlja jedno vredno čitalačko iskustvo gde nas lirski subjekat vodi kroz pakao sopstvenih životnih potresa; anksioznosti svakodnevnog življenja, svesti o smrti, straha od smrti, straha od bolesti, straha od banalnosti i sugeriše nam prihvatanje tog bola koji ustvari znači rast, snagu i mudrost mitskog drveta iz naslova.
[1] Paralelepiped (grč. παραλληλεπίπεδον – telo koje ime paralelne strane, odnosno, vrsta prizme)
[2] Otkako mladi kengur prvi put izviri iz torbe, prođe dosta dugo vremena do časa kada će izaći. Tada uz majku skita naokolo, ali još dugo posle toga skačenatrag u torbu, čim se uplaši. Oseti li opasnost, odmaah će dojuriti silnim skokovima i bez oklevanja se naglavce baciti u poluotvorenu majčinu torbu, dok ona mirno sedi na zadnjim nogama. Mladi kengur se tada za tren oka okrene u torbi i izviruje napolje s beskrajno smešnim izrazom zavidne sigurnosti (Alfred Brem)